Nova studija Univerziteta Mičigen dovodi u pitanje uvreženo mišljenje da zdravstveni sistem treba da bude glavni odgovor na epidemiju usamljenosti. Istraživanje doktorantkinje Sofije Hiltner, objavljeno u časopisu Social Problems juna 2026. godine, otkriva da su akademski istraživači, državni zdravstveni zvaničnici i osiguravajuće kompanije ti koji su usamljenost gurali u domen medicine, iako njeni uzroci leže duboko u društvenim strukturama.
Hiltnerova upozorava da ovakvo uokviravanje rizikuje da „istisne” efikasnije preventivne mere koje bi trebalo da dolaze iz same zajednice.
Veza između hronične usamljenosti i teških zdravstvenih posledica odavno je dokumentovana: rizici su uporedivi sa štetom od pušenja 15 cigareta dnevno. Kod starijih osoba, izolovanost povećava rizik od srčanih bolesti za 29 odsto, rizik od moždanog udara za 32 odsto, a verovatnoću razvoja demencije za čitavih 50 odsto.
Finansijski teret je podjednako dramatičan, samo američki program Medicare godišnje izdvaja 6,7 milijardi dolara zbog troškova povezanih sa usamljenošću u starijoj populaciji. Kada se saberu širi ekonomski gubici od zdravstvene nege i izgubljene produktivnosti, cifra se kreće između 2 i 25,2 milijarde dolara godišnje u Sjedinjenim Državama.
Globalni odgovor na ovu tihu epidemiju intenzivirao se tokom protekle decenije. Ujedinjeno Kraljevstvo je 2018. prvo imenovalo ministra za usamljenost i usvojilo nacionalnu strategiju. U julu 2023. američki glavni hirurg dr Vivek Murti izdao je zvanično saopštenje u kome se usamljenost proglašava epidemijom.
Iste godine Japan je doneo nacionalni zakon, a Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je u novembru 2023. usamljenost okarakterisala kao „globalnu pretnju po javno zdravlje”.
Međutim, Hiltnerova istraživanja kritički preispituju pravac ovih napora. Ona tvrdi da je pretpostavka, kad problem utiče na zdravlje, onda zdravstvo mora biti glavno rešenje, zapravo „logički skok” koji vodi u zamku javnih politika. Lekari mogu da pregledaju pacijente i upute ih na postojeće servise, ali ne mogu da „obnove zajednice niti da skrate radno vreme”, što su ključni faktori u korenu problema.
Time nastaje nešto što istraživačica naziva „delimičnom medikalizacijom”: društveni problemi tretiraju se kao faktori rizika, ali se od medicine i dalje očekuje da ponudi lek.
Ovakav pristup propušta priliku. Definisanje usamljenosti prvenstveno kao medicinskog problema može da potisne druge, potencijalno delotvornije odgovore koji se oslanjaju na lokalnu zajednicu i promene na nivou sistema. Sociološke kritike, poput onih Irvinga Zole, već dugo upozoravaju da medikalizacija krivicu prebacuje na pojedinca umesto da ukaže na sistemske nejednakosti, pa se nude individualna rešenja dok se zanemaruju strukturni pokretači društvene izolacije.
Zato Hiltnerova poziva kreatore politika da pogledaju „dalje uzvodno”, da razumeju kako problemi nastaju i da intervenišu preventivno. To podrazumeva negovanje društvenih veza, obnavljanje infrastrukture zajednice i rešavanje sistemskih pitanja poput predugog radnog vremena koje doprinosi izolaciji.
