Tvrdnja da šezdesetpetogodišnjak može biti u boljoj fizičkoj formi od većine pedesetogodišnjaka zahvaljujući pet specifičnih stojećih vežbi deluje provokativno, ali iza nje stoji koncept koji menja naš pogled na starenje. Sposobnost da se u poznijim godinama sačuvaju ravnoteža i snaga direktno je povezana sa dužim životnim vekom, što potvrđuju istraživanja prema kojima odrasli stariji od 50 godina koji ne mogu da stoje na jednoj nozi bar deset sekundi imaju povišen rizik od prevremene smrti.
Ova veza počiva na ideji „fitness age“, odnosno biološke starosti koja može biti značajno niža od one upisane u ličnu kartu. Dr Sara Čen, istraživačica sa Stanfordovog instituta za dugovečnost, poredi starenje sa brzinomerom, a ne sa fiksnim odbrojavanjem, ističući da životne navike presudno određuju biološki ritam.
To nije samo teorija. Postoje aktivni seniori čiji je fitnes uzrast i do 25 godina mlađi od njihovog hronološkog uzrasta. Iako fizička sprema inače opada s godinama, taj pad nije neizbežan.
Redovna aktivnost, naročito trening snage i ravnoteže, može ga usporiti ili čak preokrenuti.
Padovi su ozbiljna pretnja, pogađaju više od četvrtine osoba starijih od 65 godina svake godine i samo u Sjedinjenim Državama uzrokuju tri miliona poseta hitnoj pomoći. Ipak, podaci donose i ohrabrenje: strukturirani programi vežbanja, posebno oni koji kombinuju balans i višekomponentne aktivnosti, smanjuju stopu padova za 23 do 24 odsto, a sveobuhvatni programi beleže smanjenje od čak 28 odsto.
Neurobiološka pozadina je manje poznata, a podjednako važna. Mozak poseduje izuzetnu sposobnost da kompenzuje starosne promene u ravnotežnom sistemu tako što se više oslanja na čulo vida i dodira. Redovno i ciljano vežbanje zato pomaže očuvanju i unapređenju stabilnosti uprkos neminovnom delimičnom slabljenju senzornog sistema.
Dodatnu vrednost donose grupni programi koji starijim osobama obezbeđuju osećaj pripadnosti, uzajamne podrške i identifikacije sa vršnjacima, što direktno podiže motivaciju i redovnost dolazaka.
Rezultati su impresivni.
