Novo istraživanje Univerziteta Mičigen, objavljeno u julu 2026. godine, ozbiljno preispituje dugogodišnje uverenje da je dijabetes isključivo posledica viška telesne masti. Tim naučnika sa Michigan Medicine otkrio je da gubitak zdravog masnog tkiva može paradoksalno da izazove dijabetes tipa 2 i masnu jetru, remeteći metabolizam na neočekivane načine.
Fokus se sada pomera sa količine masti na njen kvalitet i funkcionalnost, pružajući daleko složeniju sliku razvoja ovog oboljenja.
Kliničarka i profesorka Elif Oral, profesor Ormond Makdugald i doktorantkinja Džesika Mung pratili su šta se dešava kada zdrave masne ćelije, adipociti, postanu oštećene. Te ćelije tada zapadaju u zapaljenjsko stanje, gube ključnu sposobnost skladištenja lipida i na kraju potpuno nestaju.
Proces prati i gašenje normalne funkcije mitohondrija, ćelijskih energetskih centrala. Masno tkivo nije samo pasivni depo, ono je aktivan organ odgovoran za skladištenje energije, proizvodnju hormona i regulaciju metabolizma. Kada zdrave masne ćelije propadnu, telo gubi sposobnost pravilnog upravljanja mastima i metaboličkim signalima.
Višak masti tada odlazi tamo gde mu nije mesto, u jetru, mišiće i pankreas, u procesu poznat kao ektopična akumulacija masti. Ta ektopična mast ometa delovanje insulina, podiže nivo šećera u krvi i značajno povećava rizik od dijabetesa tipa 2 i masne jetre.
Ključni uvid stigao je iz proučavanja retkog genetskog poremećaja, porodične parcijalne lipodistrofije tipa 2 (FPLD2), izazvane mutacijom gena za lamin A/C. Osobe sa FPLD2 gube zdravo masno tkivo na određenim delovima tela i često razvijaju dijabetes i masnu jetru iako nisu gojazne.
To je jasan model kako patološki gubitak masti može ozbiljno da naruši metabolizam. Procenjuje se da klinička prevalenca lipodistrofije ide do 1 na 20.000 ljudi, dok je genetska prevalenca FPLD oko 1 na 7.000 u opštoj populaciji. To sugeriše da suptilni oblici ovog procesa mogu da doprinose kardiometaboličkim bolestima na nivou čitave populacije, a da često ostaju neprepoznati.
Uprkos ovim nalazima, ključno je naglasiti: za većinu ljudi sa viškom kilograma, plansko mršavljenje kroz ishranu i fizičku aktivnost i dalje je izuzetno efikasan način za poboljšanje insulinske osetljivosti i metaboličkog zdravlja. Zdravo mršavljenje podstiče masno tkivo da ukloni stare, oštećene ćelije i podstakne reciklažu lipida, što kod nekih može dovesti i do remisije dijabetesa tipa 2.
Novi nalazi, međutim, pokazuju da je podjednako važno i kakva je ta mast, a ne samo koliko je ima.
Dodatnu složenost unosi istraživanje Nemačkog centra za istraživanje dijabetesa (DZD) sprovedeno na posebno ranjivoj grupi, Tibingenskom klasteru rizika 5 za dijabetes tipa 2. Kod tih pojedinaca dugoročno mršavljenje nije bilo dovoljno da spreči dijabetes. Oni su izgubili oko 8 odsto telesne mase i održavali taj gubitak godinama, ali su im nivo šećera u krvi nastavio da raste, a proizvodnja insulina opadala.
Njihova ranjivost povezana je sa teškom masnom jetrom i insulinskom rezistencijom. To ozbiljno dovodi u pitanje opšti savet da je gubitak kilograma uvek primarno i jedino rešenje za prevenciju dijabetesa.
Ovi rezultati otvaraju vrata novim pristupima. Umesto isključivog fokusiranja na smanjenje ukupne masne mase, buduće terapije mogle bi da se usmere na zaštitu i očuvanje zdravih masnih ćelija pre nego što propadnu. Intervencije bi mogle da obuhvate smanjenje zapaljenja u masnom tkivu, poboljšanje mitohondrijalne funkcije u adipocitima ili jačanje njihovog kapaciteta za skladištenje lipida.
