Novo istraživanje Univerziteta u Redingu otkrilo je zabrinjavajuću nepreciznost u označavanju gotovih jela: čak 47 odsto testiranih obroka sadržalo je znatno više soli nego što je bilo navedeno u nutritivnim deklaracijama. Pojedina jela sa testeninom imala su čak 11,2 grama soli po porciji, što je gotovo dvostruko više od preporučenog dnevnog unosa od 6 grama za odrasle u Velikoj Britaniji.
Studija, objavljena u časopisu PLOS One u januaru 2026. godine, analizirala je 39 jela iz 23 ugostiteljska objekta u Redingu i pokazala da su pice, testenine i kari jela sa najvećim odstupanjem – mesne pice imale su najveću koncentraciju soli od 1,6 grama na 100 grama hrane.
Oznake na meniju su u najboljem slučaju grubi vodiči, a ne precizne mere.
— Profesor Gunter Kunle, Univerzitet u Redingu
Posledice prekomernog unosa natrijuma su ozbiljne i dobro dokumentovane. Visok unos soli glavni je pokretač povišenog krvnog pritiska, što povećava rizik od srčanih i moždanih udara. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da višak natrijuma godišnje doprinosi između 1,7 i 5 miliona smrtnih slučajeva širom sveta.
Pored kardiovaskularnih bolesti, preteran unos soli povezan je i sa oboljenjima bubrega, rakom želuca, gojaznošću i osteoporozom.
Zanimljivo je da je studija otkrila i neočekivani izuzetak: klasični „fish and chips“, posebno pomfrit iz tradicionalnih prodavnica, spadao je među opcije sa najmanje soli – u proseku samo 0,2 grama po porciji. Razlog je to što se so u ovim objektima obično dodaje tek nakon pripreme i na zahtev kupca, što potrošačima daje retku priliku da sami kontrolišu unos natrijuma.
Ovaj nalaz pokazuje da nisu sva brza jela podjednako slana.
Profesor Gunter Kunle, koji je predvodio istraživanje, istakao je da su „oznake na meniju u najboljem slučaju grubi vodiči, a ne precizne mere“, jer na količinu soli utiču razlike u pripremi, sastojcima i veličini porcija. Ovo je u suprotnosti sa napretkom u smanjenju soli u upakovanim proizvodima iz supermarketa, gde su reformulacije bile uspešnije.
Dodatni, manje poznat razlog za visok sadržaj soli leži u onome što se naziva „princip Zlatokose“ u restoranskom kuvanju: kuvari često greše dodajući previše soli, jer je bljutava hrana jači razlog da se gosti ne vrate nego malo preslana hrana, koja se lako može dosoliti za stolom.
Stručnjaci za javno zdravlje zalažu se za strožu regulativu. Sonja Pombo, šefica odeljenja za uticaj i istraživanja u organizaciji Action on Salt & Sugar, naglasila je da se trenutni sistem oslanja na poverenje, a ne na pravila. Ona je pozvala na „obavezne i tačne nutritivne deklaracije – ne samo o kalorijama, već i o soli, šećerima i zasićenim mastima, kao i na jasne i sprovodive ciljeve za smanjenje soli, odgovarajući monitoring i značajne kazne za nepoštovanje propisa“.
Dok je Američka agencija za hranu i lekove (FDA) usvojila postepeni pristup sa dobrovoljnim ciljevima za smanjenje natrijuma, studija koju je u aprilu 2025. suobjavio Centar za nauku u javnom interesu (CSPI) pokazala je da je kod mnogih restoranskih jela došlo do minimalnih promena, a u nekim kategorijama čak i do povećanja natrijuma od 25 odsto ili više.
Ovo naglašava ograničenja dobrovoljnih smernica i jača argumente za obavezne mere, poput onih koje su uvedene u Njujorku i Filadelfiji, gde se na menijima ističu ikone upozorenja za jela sa visokim sadržajem soli.
Istraživanje Univerziteta u Liverpulu iz jula 2025. dodatno potvrđuje značaj jasnog označavanja: nalazi pokazuju da oznake upozorenja o soli na menijima efikasno odvraćaju potrošače od izbora slanih jela, podižu svest i značajno smanjuju količinu naručene soli.
Za potrošače je poruka jasna – oslanjanje isključivo na reklamirane nutritivne informacije za gotova jela može biti obmanjujuće i štetno po zdravlje. Problem posebno pogađa ugrožene grupe u siromašnijim područjima, gde su obroci za poneti često najdostupniji. Dok se ne uvedu stroži i univerzalni propisi, pojedincima ostaje da budu oprezni i da biraju opcije kod kojih mogu sami da kontrolišu dodavanje soli – baš kao kod tradicionalnog „fish and chipsa“.
