Novi naučni pregled, objavljen 31. jula 2026. u časopisu Cell Press Blue, donosi iznenađujući zaokret u odnosu na aktuelni „proteinski bum". Istraživači Dadli V. Laming (Dudley W.
Lamming) i Bejli A. Knof (Bailey A. Knopf) sa Univerziteta Viskonsin-Medison analizirali su više od 350 naučnih radova i zaključili da manji unos proteina može doneti značajne zdravstvene koristi i potencijalno produžiti životni vek, naročito kod fizički neaktivnih osoba.
Preporuke za unos proteina treba da budu visoko personalizovane. Faktori kao što su godine, pol, genetika i, naročito, nivo fizičke aktivnosti diktiraju individualne potrebe.
— Kristal Hil (Cristal Hill), molekularni biolog sa USC
Ovo otkriće direktno se suprotstavlja ažuriranim američkim preporukama iz 2026. godine, koje predlažu gotovo duplo veći dnevni unos, od 1,2 do 1,6 grama po kilogramu telesne težine.
Pregled pod nazivom „Obeležja ograničenja proteina i aminokiselina u starenju i dugovečnosti" naglašava ključnu razliku: dok povećan unos proteina očigledno pomaže izgradnju mišića kod aktivnih, većina sedentarnih odraslih osoba unosi količine koje dugoročno mogu štetiti zdravlju. Ova spoznaja dolazi u vreme kada tržište hrane obogaćene proteinima cveta, stvarajući raskorak između industrije, politike i nauke.
Istraživači su se fokusirali na biološke mehanizme putem kojih ograničenje proteina usporava starenje. Osim uticaja na metabolizam, manji unos menja način na koji ćelije reaguju na nutrijente, smanjuje ćelijska oštećenja i čuva zdravu funkciju ćelija. Međutim, nije sve u količini, sastav proteina igra podjednako važnu ulogu.
Posebno su istaknute aminokiseline razgranatog lanca: leucin, izoleucin i valin. Kada ih neaktivne osobe unose previše, one mogu pokrenuti procese koji povećavaju rizik od gojaznosti, zapaljenja i bolesti povezanih sa starenjem.
Jedno od najzanimljivijih otkrića jeste da ograničenje proteina može dovesti do gubitka kilograma, smanjenja masnog tkiva i poboljšanja nivoa šećera u krvi, čak i kada ukupni unos kalorija poraste. Ovo dovodi u pitanje dugogodišnje uverenje da je smanjenje kalorija jedini put do takvih metaboličkih poboljšanja i ukazuje na zaseban mehanizam delovanja.
Laming i Kristal Hil sa Univerziteta Južne Kalifornije naglašavaju da sportisti često unose velike količine proteina bez negativnih metaboličkih posledica, verovatno zato što fizička aktivnost usmerava aminokiseline ka izgradnji mišića i neutrališe potencijalne štete. Ovo otvara vrata personalizovanim savetima umesto jedinstvenih preporuka za sve.
Jaz između novih saznanja i zvaničnih smernica stavlja potrošače i kreatore politika pred ozbiljnu dilemu. Dok je Američko udruženje za ishranu (ASN) pregledalo dokaze za ažurirane preporuke i priznalo da su potrebna dalja istraživanja, nova analiza pruža ubedljiv kontra-narativ.
Ipak, profesor Pol Grinhaf (Paul Greenhaff) sa Univerziteta u Notingemu upozorava da značajan deo dokaza o dugovečnosti dolazi iz studija na životinjama, zbog čega su neophodna dugoročna klinička ispitivanja na ljudima. Takođe, pregled naglašava da određene osetljive grupe, trudnice, deca u razvoju, osobe koje se oporavljaju od povreda, imaju veće potrebe za proteinima, a nedovoljan unos kod starijih povezan je sa slabljenjem mišića i sarkopenijom.
Ovo istraživanje ukazuje na moguću promenu u razumevanju optimalnog unosa proteina i odstupanje od univerzalnog pristupa. Umesto toga, buduće preporuke mogle bi se zasnivati na nivou fizičke aktivnosti i specifičnom aminokiselinskom profilu hrane koju konzumiramo. Dok debata traje, jedno je jasno: vreme je da se proteinska priča sagleda znatno nijansiranije nego što to današnje popularne dijete sugerišu.
