Novo istraživanje Univerziteta Južne Kalifornije (USC), objavljeno u časopisu Cell Metabolism juna ili jula 2026. godine, pokazalo je da modifikovana mediteranska ishrana sa niskim unosom proteina i precizno doziranom aminokiselinom metioninom omogućava miševima da unose više hrane i kalorija, a istovremeno smanjuju telesnu masnoću i slabost. Ovo otkriće postavlja pitanje da li je restrikcija kalorija uvek neophodna za gubitak težine i bolje metaboličko zdravlje, sugerišući da sastav aminokiselina u ishrani može biti važniji od ukupnog kalorijskog unosa.
Studija, koju je predvodio Valter Longo sa USC Leonard Davis škole za gerontologiju, sprovedena je na miševima starim 20 meseci, što odgovara ljudima u ranim šezdesetim godinama. Eksperimentalna ishrana značajno je produžila „zdravstveni vek“, period života proveden u dobrom zdravlju, smanjila telesnu masnoću i ublažila pokazatelje slabosti.
Posebno iznenađuje to što su ovi miševi unosili istu količinu kalorija kao i kontrolne grupe, a ipak su gubili masno tkivo uz očuvanje mišićne mase. Ključni faktor nije bila samo niska količina proteina, već i pažljivo izbalansiran unos metionina: premalo ove aminokiseline dovodilo je do slabosti, dok je previše poništavalo koristi za dugovečnost.
Dodatnu težinu nalazima daje analiza podataka o ishrani i zdravlju više od 200.000 ljudi, sprovedena u saradnji sa istraživačima Univerziteta u Torontu i Harvarda. Osobe sa manjim unosom životinjskih proteina imale su niže stope gojaznosti i dijabetesa tipa 2, čak i kada su unosile sličan ili manji broj kalorija od onih sa većim unosom životinjskih proteina.
Ovo ukazuje na to da biljno orijentisana ishrana sa malo životinjskih proteina može doneti značajne zdravstvene koristi i kod ljudi.
Ipak, direktno prenošenje ovih rezultata na ljude zahteva oprez. Iako je eksperimentalna ishrana značajno poboljšala zdravstveni vek, ženke miševa na ovoj dijeti živele su tek neznatno duže od onih na zapadnjačkoj ishrani, a ne i značajno duže od miševa na standardnoj ishrani.
To sugeriše da primarna korist leži u produženju zdravih godina, a ne ukupnog životnog veka. Nezavisni naučnici takođe upozoravaju da laboratorijske životinje ne doživljavaju gubitak mišićne mase (sarkopeniju) i stanjivanje kostiju (osteoporozu) na isti način kao ljudi, što otežava direktnu primenu.
Posebno je važno pitanje optimalnog unosa proteina u različitim životnim dobima. Dok niži unos proteina može koristiti osobama mlađim od 65 godina jer usporava procese starenja, kod starijih od 65 godina obrazac se obrće. Za njih je veći unos proteina, uz trening sa otporom, ključan za borbu protiv sarkopenije, slabosti i rizika od padova i preloma, jer telo s godinama postaje „anabolički rezistentno“ na proteine.
Ovo je u suprotnosti sa nekim aktuelnim preporukama, poput onih iz administracije bivšeg predsednika Trampa iz januara 2026. godine, koje su davale prioritet „proteinu u svakom obroku“.
Iako su podaci kod ljudi za sada opservacioni, planirana su dalja istraživanja koja će testirati da li slični odnosi makronutrijenata mogu doneti merljive koristi u humanim studijama. Ovo istraživanje predstavlja značajan korak ka razumevanju kako specifičan sastav ishrane, a ne samo brojanje kalorija, može duboko uticati na zdravo starenje.
Potencijalne ekonomske i društvene implikacije široke primene ovakve ishrane, uključujući promene u poljoprivrednoj industriji, isplativost za različite socioekonomske grupe i uticaj na kulturne obrasce ishrane, tek treba da budu istražene.
