Novo istraživanje Univerziteta Rokfeler (Rockefeller University), objavljeno u časopisu Cell Reports Medicine, pokazalo je da samo tri minuta maksimalnog sprinta izazivaju znatno brže i obimnije promene u krvi nego 90 minuta umerenog vežbanja. Ovaj nalaz dovodi u pitanje uvreženo mišljenje da je dužina treninga presudna za zdravstvene benefite i otvara put za vremenski efikasnije strategije vežbanja.
Studija je osmišljena da ispita kako različiti modaliteti vežbanja utiču na organizam, što smo i otkrili.
, dr Pol Koen, Univerzitet Rokfeler
Tim predvođen dr Polom Koenom analizirao je 2.884 proteina u krvi i preko 200 metabolita. Rezultati su bili upadljivi: šest intervala sprinta od po 30 sekundi izmenilo je čak 714 proteina, odnosno gotovo četvrtinu svih merenih. Za poređenje, 90 minuta neprekidnog umerenog bicikliranja promenilo je samo sedam proteina, što je manje od 0,25 odsto.
Čak je i umereno trčanje na traci, iako efikasnije od bicikliranja, izmenilo svega 111 proteina, daleko manje od sprinta.
Ove molekularne promene nisu samo brojne, već su i direktno povezane sa smanjenim rizikom od kardiovaskularnih bolesti i metaboličkih stanja poput gojaznosti i dijabetesa tipa 2. Od 33 proteina za koje je poznato da su povezani sa nižim rizikom od ovih oboljenja, sprint je promenio 32, dok je umereno vežbanje uticalo na samo tri.
Štaviše, više od četvrtine proteina na koje sprint deluje povezano je i sa sporijim biološkim starenjem.
Ključni mehanizam ove brzine je proces nazvan „ektodomensko odsecanje“. Umesto da čeka sporu sintezu i lučenje novih proteina, telo jednostavno odseca delove proteina koji već postoje na površini ćelija i pušta ih u krvotok. To omogućava gotovo trenutni talas signalnih molekula uključenih u rast krvnih sudova, remodelovanje tkiva i hormonsku signalizaciju.
Vremenski okvir odgovora takođe se razlikuje: promene izazvane sprintom su brze i kratkotrajne, sa značajnim padom broja izmenjenih proteina već nakon tri sata, dok umereno vežbanje proizvodi sporiji, postepeni odgovor, sa talasom masnih kiselina i proteina iz jetre koji se pojavljuje tek nakon otprilike tri sata.
Uticaj sprinta nije ograničen samo na krvotok. Krv prikupljena posle sprinta izazvala je opsežne promene u aktivnosti gena unutar ljudskih masnih ćelija, utičući na to kako one prerađuju gorivo, reaguju na hormone i osećaju dostupnost hranljivih materija. Umereno vežbanje je, za poređenje, izazvalo znatno manji i sporiji odgovor u masnim ćelijama.
Značajno je i da su ovi molekularni odgovori na sprint opstali i nakon osam nedelja treninga kod jednog dela učesnika, što sugeriše da reakcija prati relativni intenzitet, a ne samo nivo utreniranosti ili stres nepoznatog napora.
Iako su nalazi ubedljivi, stručnjaci upozoravaju da sprint ne treba posmatrati kao univerzalnu zamenu za sve oblike vežbanja. Za osobe koje nisu redovno fizički aktivne, nagli prelazak na maksimalne napore može povećati rizik od povreda, pa se savetuje prethodna konsultacija sa lekarom.
Takođe, početne grupe ispitanika bile su relativno male i pretežno muške, što ukazuje na potrebu za daljim istraživanjima na većim i raznovrsnijim populacijama.
Ovo istraživanje ne tvrdi da je sprint superioran za sve zdravstvene ishode niti da umereno vežbanje treba napustiti. Umesto toga, ono pruža dragocene uvide u različite biološke puteve koje aktiviraju različiti modaliteti vežbanja.
